Слободно тржиште је камен темељац капитализма; закони понуде и потражње, путем слободног формирања цена на тржишту, истовремено доводе до пада цена, и до повећања квалитета роба и услуга. А произвођачи, притиснути квалитетом и ниском ценом коју диктира конкуренција, принуђени су да смање свој профит, и да унапреде процес производње. Тако, природним законима, сударањем мноштва честица и њиховом међусобном интеракцијом, долази до спонтане еволуције, до прогреса целог друштва.
Али да ли је ова идеализована слика мноштва произвођача које се међусобно такмиче и тако доводе до напретка и бољитка за све, наша реалност? Где год се окренемо данас, уместо међусобне утакмице видимо споразумну поделу утицаја и искоришћавање монополистичке позиције у сопственом домену. Уместо мноштва независних произвођача – неколико мултинационалних корпорација. Уместо пада цена – стална поскупљења. Уместо бољег квалитета – све више једнократне пластичне робе. Овакав свет у коме ми данас живимо није идеални свет замишљен у теорији, већ један дегенерисани исход, ћорсокак еволуције капиталистичког друштвеног система.
У теорији, монопол треба да спречи држава. Али у пракси, држава није у могућности да врши своју регулаторну улогу, јер не поседује стварну моћ. Привредни монополи су данас вишеструко јачи од мањих држава, чак користе поједине државе као средство силе (тамо где је војска „професионална“ - тј. плаћеничка, а не народна). Привредни монополи врше притисак на изабрану власт у држави да штити њихове интересе, а не интересе грађана који су ту власт изабрали на изборима, претварајући тако демократију у плутократију. Овај зачарани круг – развлашћивање државе да не би ометала развој привреде, толико да више није у стању да контролише тржиште – је заправо лукав начин да се монополима дају одрешене руке, а одговорност у потпуности пребаци на обичне грађане и државу као заједницу обичних грађана. Јер, привредник само тежи да повећа свој профит максимално, зар је то грех? Зар он треба да има савест, и ради против својих интереса?
Тако долазимо дo закључка: данас је монопол најбољи бизнис. Није важна област – банкарство, трговина, медији, пољопривреда, електроника – важно је не трошити своје ресурсе на борбу са конкуренцијом, и поседовати механизме несметаног цеђења профита из потрошача.
Банке данас имају монопол над токовима новца. Свака трансакција иде преко банке, уштеђевина грађана је у банци. Економији може да иде лоше, али банке свеједно зарађују.
Трговински ланци, иако само посредници између произвођача и потрошача, постали су најважнија карика у том ланцу, имајући веће профите од саме производње и чак, уцењујући произвођаче.
Медији, уместо сервиса грађана за информисање и забаву, постали су центри моћи, из којих се сервира пропаганда. Имајући јединствену улогу формирања јавног мњењa у друштву, власт их радо узурпира (или они радо продају своје услуге власти). Просто је постало подразумевано оно ненормално, да се у штампи/телевизији/радију чује само једна страна, она на власти, као да сви у друштву мисле исто.
Мултинационалне корпорације су прогутале све мале фирме, независне произвођаче. Или су их уништили пословно, или их интегрисали у себе.
Монопол у политици је последица несавршенисти система парламентарне демократије. За разлику од директне демократије, где грађани директно одлучују о јавним питањима, парламентарна демократија грађанима даје право одлучивања о људима који ће их заступати у одлучивању јавним питањима, а не о самим питањима. Тај додатно уведени ниво посредовања у одлучивању је извор корупције, јер даје изабраним посредницима моћ који они могу злоупотребити (а коју они у пракси и злоуптребљавају). Данас, и у Србији и у свету, политичари представљају један отуђени, паразитски сталеж, који за накнаду, продаје власт којом их је овластио народ, једном малом кругу моћних људи. Они не желе да ту моћ деле, зато не трпе да се политиком баве други људи, који би можда стварно заступали народ, или идеје и идеологије; зато је приступ јавим функцијама обичним људима, аутентичним малим организацијама и покретима скоро немогућ; систем је тако организован да само велика партија може да успе на изборима. Потребна је огромна инфраструктура и средства да би политичка партија функционисала, малте не да партија буде предузеће: рекламирање кошта, активности коштају, потребни су људи на изборним местима да контролишу пребројавање гласова. Зато се парламентарна демократија по правилу дегенерише у двопартијски систем, кад временом природно одумру сви мањи конкуренти (по аналогији са мултинационалним корпорацијама!). Двопартијски системи постоје у већини западних земаља: САД – републиканци и демократе, Велика Британија – конзервативци и лабуристи, Немачка – демохришћани и социјалдемократе, а он се полако формира и у Србији (напредњаци и демократе). Двопартијски систем успешно обезбеђује гушење сваке аутентичне идеје потекле из народа, сваког гласа који је другачији, уз такође успешно одржавање привида демократије. Тако систем постаје „стабилан“ – моћници владају, а да им народ не смета, а још притом има и утисак да бира.
Заједничко свим овим примерима је то, да ту више нема такмичења о којем говори теорија капитализма, већ свако ко иоле држи неку позицију по сваку цену тежи да је искористи максимално на штету других. Зато он сарађује са конкуренцијом, уместо да се такмичи. То је логичан исход еволуције друштвеног система препуштеног самом себи и законима максимизације профита.
За успех монопола нису криви само људи који директно из тога извлаче корист, него и обични људи и њихова природа: увек се радо придружују јачем и боре против слабијег. Воле да су на страни победника, па макар радили и против својих интереса. Тешко је бити независтан, живети незаштићен на ветрометини. Много је лакше бити шраф у машинерији, битисати у свом микро-окружењу заштићен од неизвесности.
Кључ решења овог проблема је у рукама самих људи. Уколико људи желе боље друштво, монополи се морају уништити, држава мора да ојача довољно да може да се избори са корпорацијама/банкама/странкама, мора се укинути плутократија и поново успоставити демократија – власт грађана. А да ли ће људи имати воље, храбрости и снаге за то – велико је питање.
Морал је неписани систем правила понашања неке заједнице, који дефинише шта је добро а шта зло, и шта је исправно а шта погрешно. Морал је једно од везивних ткива заједнице; сви њени припадници заједнички верују у тај систем правила. Морална правила спречавају човека да се понаша инстиктивно, као животиња, чинећи тако живот у људској заједници прихватљивим већем броју људи. Чланови заједнице усвајају морал живећи у њој, најчешће још као деца, тако што их заједница учи и исправља када прекрше правила. Чланови заједнице који се огреше о морални кодекс бивају морално санкционисани од стране заједнице, а казна може да иде до искључења из заједнице. Моралне санкције нису институционализоване, њих спроводе сви чланови заједнице. Морал није универзалан; независне и физички раздвојене заједнице могу развити потпуно различит, па и делимично контрадикторан морални кодекс. Морал заједнице може да еволуира у времену, да се правила полако мењају из једне у другу генерацију.
Са друге стране, модерно људско друштво и живот у грађанском друштву су контролисани системом писаних закона. Писани закони одређују шта је исправно а шта није. Санкције за непоштовање закона грађанског друштва су материјалне - новчане, одузимање слободе и грађанских права, и најзад, смрт. Такав систем на први поглед пружа коначно решење за уређење односа у људском друштву. Да ли је онда морал превазиђен, да ли је могућа људска заједница без морала, која је потпуно уређена искључиво системом писаних закона?
Моје мишљење је, не. Писане законе доносе и спроводе људи, а где год у систему постоји човек, постоји и могућност злоупотребе.
Злоупотребе у доношењу закона, подешавање закона тако да одговарају само неким друштвеним групама и појединачним тренутним интересима су данас постали озбиљна претња систему. Парламентарна, законодавна већина често не одговара оној већини којој је дат мандат на изборима. Странке се удружују након избора у интересне коалиције шароликих идеолошких предзнака само са циљем учешћа у власти. Појединци прелазе из једне странке у другу не због промене начина размишљања и идеологије коју заступају, него из најприземније материјалне користи. Финансијери странака након завршетка избора долазе по своје, испостављају списак захтева странкама, што странке своди на политичка крила привредних монопола (корпорација) и заступнике интереса страних земаља.
Злоупотребе у споровођењу закона су још распрострањеније. Закон спроводе људи, од полицајца на улици, до судија и адвоката у судовима. Свако место у овом ланцу је подложно злоупотреби и корупцији. И не само то - заправо ама баш свако место у људском друштву које доноси ма какву моћ, макар и најмању, или само тренутну, је подложно корупцији. Да ли ће полицајац наплатити казну за брзу вожњу, да ли ће паук однети кола, да ли ће несавесни директор одговарати што је склопио уговор штетан по предузеће и узео провизију- можда да, можда не. Ако је цео систем рањив на корупцију, да ли то онда можда може да се исправи увођењем контролора? Па, само делимично. Опет, и контролори су људи, и по истом принципу су такође подложни корупцији, јер поседују моћ.
Дакле, систем је инхерентно, због начина како је направљен, рањив на корупцију - то је уграђено у њега, и немогуће је решити проблем само унутар таквог система. Потребно је нешто више. То је морал.
Зато треба инсистирати на моралним вредностима, учити децу шта је добро а шта није. Зато не треба радити другима оно што не би желели себи. Зато треба улагати у своју заједницу и бити јој лојалан - заједница вам неће пружити ако у њу не уложите. Потребно је да се створи општа клима поверења и осећања припадности заједници. Потребно је да сваки члан заједнице поштује морал и да се лично понаша по његовим правилима, али такође и да је спреман да га брани од других који га не поштују. Сваки члан заједнице треба да је спреман да упозорава и исправља друге који се не понашају коректно. И ту нема неважних ствари, нема „не тиче ме се“, све је битно, све се тиче сваког: не сме се бацати ђубре по улици, не сме се ићи преко реда, не сме се пушити у лифту, не сме се прелазити на црвено, треба уступити старијем место у превозу. Док људи не схвате да је бацање пикаваца на улици и крађа 100.000 евра из државне благајне у суштини исто, целом друштву ће бити лоше. Сваки члан заједнице је одговоран за њу, где год да се налази у хијерархији и који год посао да ради, и мора да је брани у границама својих могућности. Ако он то не уради, никакав полицајац или неки други службеник плаћен из пореза неће то урадити уместо њега. Свест о индивидуалној одговорности појединца и морални препород друштва су апсолутни предуслови за свеукупни препород друштва и његов даљи напредак.
Један афоризам каже да ако је свет постао глобално село, онда су његови становници постали глобални сељаци. Размишљам о томе како тај нови човек, становник глобалног села изгледа.
Прво, он ради од јутра до мрака. У глобалном друштву послодавци намећу правила пословања и радне односе. Послодавци, уместо да буду конкуренција једни другима, држе монопол на рад, и заједно наступају против радника. Просто ко пасуљ. Закон понуде и потражње. Увек има више радне снаге него радних места. А синдикати? Ех, па синдикати су реално ствар прошлости, постоје онако, да се мало ублажи слика о суровости капитализма, али нема код капиталисте синдикат никакав значај, иди на улицу па штрајкуј, има ко ће други да ради место тебе, ено тројица чекају твоје радно место. Кад год се помену права радника, одмах се потеже наснимљена плоча о комунизму, како је то тад могло, али сад нема више, ово је приватна својина, а приватна својина је светиња, није ово државно-свачије-ничије. Тако наш сироти радник, сав срећан што има посао поред толико незапослених, мора да гине на њему. Или тако, или неће имати посао - средине нема. У глобално-капиталистичком друштву посао значи и право на живот, јер без посла нема ни основних социјалних права, пензије и здравственог осигурања. Радник је стимулисан да цео свој живот конципира тако да му је посао најважнији, али то није позитивна стимулација, стимулација наградом, већ заправо негативна, претња казном. Он се труди не због прилике да добро заради, како се то демагошки тврди, него зато што је принуђен да зарађује што више, јер су његова социјална права градуисана по нивоима, а зависе директно од зараде. Већа плата значи боље здравствено осигурање, бољу школу за дете, касније већу пензију. У ствари, овде је трик у ниском релативном односу цене рада у односу на цену социјалних права: најнижи, најјефтинији ниво ових права је стварно низак, такорећи никакав, а највећи, најскупљи ниво оно што би се сматрало нормалним. Тако је жеља да се не умре од баналне болести, да у старости имаш за храну и лек, да ти дете буде у бољем друштвеном положају него ти, мотивација за прековремени рад. А прекомерни рад доноси више корисних ствари систему. Најпре, више вредности послодавцу за исту накнаду. Зашто је (званично) радно време баш 8 сати ? Демагошки одговор гласи: фирме из државе која скрати радно време на 6 или 7 сати су у лошијем тржишном положају у односу на оне где се ради 8 сати. Добро, а што се глобално не уведе радно време од 6 сати? Што баш 8 сати? Зар нису у XIX веку људи радили 10-16 сати, зар није то просто ствар договора, усвојене конвенције? А то је само званично признат рад, док се прековремени рад, преко 8 сати, често сматра добрим васпитањем, добром радном навиком, лојалношћу према фирми, пословном етиком - моралном обавезом према фирми, или инвестицијом у сопствену позицију у фирми, и зато се често и не региструје и не бележи. Чак и ако се он прописно награђује, проблем са њим је што није добровољан. У реду је ко хоће, али шта ако неко неће? Шта ако хоће да се бави спортом, чита књиге, проведе време са пријатељима, или са породицом? Да ли је то онда пословно неморално, неодговорно, нелојално према фирми? Прековремени рад одузима човеку слободно време. Спречава га да размишља о себи и свету у коме живи. То је добра јединка, она која мисли само о егзистенцији, о оном шта ради данас а шта сутра. У војсци кажу да војницима никад не треба оставити слободно време. Даље, мањак времена га онемогућава да васпитава децу. Ако и муж и жена раде, а то је данас уобичајено, ко онда васпитава децу (ко је у радњи, што каже виц)? Друштво. Друштво преузима од породице улогу васпитања детета комплетно. На тај начин је процес уобличавања јединке погодне за систем потпуно под контролом друштва. Породица се, практично своди на своје минималне функције, одгајање јако мале деце. Све даље, сав „софтвер“, усађује се ван породице.
Друго, он је стално у неком дугу, кредиту, или за стан, или за кола. Ниска цена рада је чудо - стан му треба да би живео, а да га купи, треба да штеди 20 година. Једини излаз је - кредит. Дуг чини човека егзистенцијално зависним, тј. рањивијим и кооперативнијим. Дуг га додатно стимулише да се труди на послу и ради прековремено и тако уђе у зачарани круг глобалистичког начина живота. Поред дуга који је такорећи неизбежан, тј. стамбеног кредита, њему се нуди и низ слободно се може рећи „добровољних“ дугова, потрошачких кредита, за кућне апарате, за летовање, итд. Узимање потрошачких кредита је у једном моменту у Србији толико узело маха да је сам гувернер НБС морао да апелује јавно да људи то не раде. У глобалистичком друштву постоји цео култ кредита, живети на кредит сматра се пожељним, а они који успеју да од банке добију паре се сматрају срећницима. Такав ментални склоп се односи према позајмљеним парама, и то позајмљеним са каматом, које су иначе скупље него зарађене, као да су поклоњене. И не размишља о враћању. То је животна филозофија „живети за данас“, потроши све шта можеш сад и одмах, као да сутра не постоји, као да ће неко други да враћа дуг. Нерезонско узимање кредита је буквално „продавање себе у ропство“ - преузима се на себе дуготрајна обавеза у будућности, али то њему није важно, јер то није сад и данас, јер он нема осећај за нешто што није непосредно сад и данас.
Треће, он је Потрошач. Пуно купује, пуно баца. Има утисак да у животу јако добро пролази, купујући на снижењима, или купујући велике количине робе, али никад не размишља да ли то све њему треба. Колико те робе се поквари од стајања, или изађе из моде, па га ефективно кошта више него да је куповао само оно што му треба. Не, он сматра куповину добрим послом, чак и ако купи нешто што му у том тренутку не треба, само ако је повољно. Сведоци смо да се куповина животних намирница полако пребацује из малих бакалница и локалних самопослуга распрострањних по целом граду у централизоване хипер-маркете. Наш Потрошач мисли да штеди купујући тамо на велико, али притом не види скривене трошкове које није имао у бакалници. Да му за куповину сад требају кола, да за транспорт користи сопствени бензин, да за куповину сад треба пар сати недељно уместо обављања успут, да мора да одвоји неколико квадрата у стану за складиштење залиха, да му треба већи замрзивач и већи фрижидер, да мора да зна да управља залихама - да троши најстарије купљену робу, да зна увек чега колико има, јер ће у противном штета због бацања бити велика. Он заправо преузима на себе део трошкова који је раније трговински ланац имао. Трговински ланац смањује складиштење, смањује радну снагу, нема транспорта до сваке мале самопослуге. Све то сад добровољно ради Потрошач. А тржни центри? Ех па то су прави нови храмови Потрошње. Блистави и сјајни, организовани да комбинују забавне и потрошачке садржаје, они постају места где се Потрошачи окупљају да практикују своју религију. Није више битно само купити, или купити одређену марку, него купити на одређеном месту. О раширености овог феномена говоре гужве након отварања сваког новог тржног центра (шопинг мола). Цене у њему нису мале, али нема везе, овде се не купује да би се штедело, овде се купује за душу, па има и Потрошач душу, не може само да штеди и купује само на снижењима. Он троши више него што зарађује, охрабрен је да троши, јер је цела глобалистичка култура потрошачка, па побогу сви то раде, сав нормалан свет, и тако улази у дуг, што опет затвара зачарани глобалистички круг.
Четврто, он је, речником старог предглобалног друштва, медиокритет. Он је невољан да учи, сазнаје и интелектуално напредује. Човек стварно и суштински напредује и учи само кроз одређени напор, а наш медиокритет избегава напор, иде линијом мањег отпора. Слабо чита књиге, више гледа телевизију. На телевизији најчешће гледа спортске преносе, забавно-говорне емисије, или реалити забавне програме. Раније су спортски догађаји стварно били догађаји, недељама и месецима су се чекале неке утакмице и после препричавале и памтиле, док у глобалистичком друштву имамо такву легендарну утакмицу свако вече. Забавно-говорне емисије и реалити програми гледаоцу нуде једну пасивну улогу, где ће његов ум бити забављен често бесмисленим разговорима водитеља и гостију, или самих гостију између себе. Никакав напор. Мозак на пашу. Даље, он је изузетно је подложан пропаганди и манипулацији. Његов целокупни прозор у свет су електронски медији и он њима верује, као дете родитељу. Не проверава њихове тврдње, њихову истинитост. Не размишља о логичкој конзистентности тих тврдњи. Не размишља о мотивима оног ко му упућује поруку преко медија. А ако му проради сопствена логика и дође у сукоб са информацијом добијеном преко медија, верује медију. Нема критички став, јер је то заморно. Процесирање и класификовање информација захтева знање, меморију, стални интелектуални напор, самодисциплину у не прихватању здраво за готово. Цео образовни систем глобалистичког друштва је осмишљен да производи јединке које не размишљају критички, који беже од интелектуалног напора, које су „добри шрафови“ у систему и зато нису опасност за њега.
Пето и последње (али не и по значају), он је себичан и слабог морала; подложан искушењима и пороцима, слабог карактера. У старо време људи су се водили системом вредности и моралним начелима, знало се шта је прихватљиво а шта није. Често се једна врста уздржавања сматрала пожељном. То је заправо оно што нас разликује од животиња - мислило се тад. Али у новом, глобалистичком друштву дошло је до преокрета. Дошло је, прво, до ерозије моралних вредности. Свесно су деградирани и уништени морални ауторитети и тако је постало „све дозвољено“. А када не постоји морално начело, када не постоји ауторитет, када је све дозвољено, онда јединка дела у складу са својим животињским инстиктима. Она то прихвата идући линијом мањег отпора, вођена конформизмом и хедонизмом. Принцип задовољења сваке човекове потребе сад и одмах је на сваком ћошку уочљив. На сваком ћошку може да се купи вода и сокови ко је жедан, брза храна ко је гладан. Ако те мрзи да ти идеш да купиш, донеће ти радо пицу на кућу. Самопослуге раде 24 сата дневно и недељом (ко се још сећа времена кад си морао да планираш кад ћеш нешто да купиш, кад су радње радиле недељом до 11 ујутру?), продавнице раде до 10 сати увече, ко дуго ради. Све те, али и друге погодности новог времена не би биле лоше, да не воде до атрофије карактера. У крајњој инстанци тог принципа минималног ангажовања, мушкарци више не иду у војску, жене не рађају. Породица више није пожељна, одлаже се њено формирање до крајности, јер захтева личну жртву, а глобалистички конформиста зна само да иште, зна само шта њему треба, али није научен да даје, није научен да пружа, не зна шта је то самопожртвовање. Он породицу прихвата, али невољно. А ширу заједницу, нацију, државу? Он презире национализам, зато што подразумева жртвовање за такву ширу заједницу. Презире Цркву, зато што проповеда уздржавање и давање. Шта више, не воли ни да их види, сметају му у његовом свету светлећих реклама и тржних центара, јер га подсећају како је изгледало људско биће некад, пре преображаја.
