Један афоризам каже да ако је свет постао глобално село, онда су његови становници постали глобални сељаци. Размишљам о томе како тај нови човек, становник глобалног села изгледа.

Прво, он ради од јутра до мрака. У глобалном друштву послодавци намећу правила пословања и радне односе. Послодавци, уместо да буду конкуренција једни другима, држе монопол на рад, и заједно наступају против радника. Просто ко пасуљ. Закон понуде и потражње. Увек има више радне снаге него радних места. А синдикати? Ех, па синдикати су реално ствар прошлости, постоје онако, да се мало ублажи слика о суровости капитализма, али нема код капиталисте синдикат никакав значај, иди на улицу па штрајкуј, има ко ће други да ради место тебе, ено тројица чекају твоје радно место. Кад год се помену права радника, одмах се потеже наснимљена плоча о комунизму, како је то тад могло, али сад нема више, ово је приватна својина, а приватна својина је светиња, није ово државно-свачије-ничије. Тако наш сироти радник, сав срећан што има посао поред толико незапослених, мора да гине на њему. Или тако, или неће имати посао - средине нема. У глобално-капиталистичком друштву посао значи и право на живот, јер без посла нема ни основних социјалних права, пензије и здравственог осигурања. Радник је стимулисан да цео свој живот конципира тако да му је посао најважнији, али то није позитивна стимулација, стимулација наградом, већ заправо негативна, претња казном. Он се труди не због прилике да добро заради, како се то демагошки тврди, него зато што је принуђен да зарађује што више, јер су његова социјална права градуисана по нивоима, а зависе директно од зараде. Већа плата значи боље здравствено осигурање, бољу школу за дете, касније већу пензију. У ствари, овде је трик у ниском релативном односу цене рада у односу на цену социјалних права: најнижи, најјефтинији ниво ових права је стварно низак, такорећи никакав, а највећи, најскупљи ниво оно што би се сматрало нормалним. Тако је жеља да се не умре од баналне болести, да у старости имаш за храну и лек, да ти дете буде у бољем друштвеном положају него ти, мотивација за прековремени рад. А прекомерни рад доноси више корисних ствари систему. Најпре, више вредности послодавцу за исту накнаду. Зашто је (званично) радно време баш 8 сати ? Демагошки одговор гласи: фирме из државе која скрати радно време на 6 или 7 сати су у лошијем тржишном положају у односу на оне где се ради 8 сати. Добро, а што се глобално не уведе радно време од 6 сати? Што баш 8 сати? Зар нису у XIX веку људи радили 10-16 сати, зар није то просто ствар договора, усвојене конвенције? А то је само званично признат рад, док се прековремени рад, преко 8 сати, често сматра добрим васпитањем, добром радном навиком, лојалношћу према фирми, пословном етиком - моралном обавезом према фирми, или инвестицијом у сопствену позицију у фирми, и зато се често и не региструје и не бележи. Чак и ако се он прописно награђује, проблем са њим је што није добровољан. У реду је ко хоће, али шта ако неко неће? Шта ако хоће да се бави спортом, чита књиге, проведе време са пријатељима, или са породицом? Да ли је то онда пословно неморално, неодговорно, нелојално према фирми? Прековремени рад одузима човеку слободно време. Спречава га да размишља о себи и свету у коме живи. То је добра јединка, она која мисли само о егзистенцији, о оном шта ради данас а шта сутра. У војсци кажу да војницима никад не треба оставити слободно време. Даље, мањак времена га онемогућава да васпитава децу. Ако и муж и жена раде, а то је данас уобичајено, ко онда васпитава децу (ко је у радњи, што каже виц)? Друштво. Друштво преузима од породице улогу васпитања детета комплетно. На тај начин је процес уобличавања јединке погодне за систем потпуно под контролом друштва. Породица се, практично своди на своје минималне функције, одгајање јако мале деце. Све даље, сав „софтвер“, усађује се ван породице.

Друго, он је стално у неком дугу, кредиту, или за стан, или за кола. Ниска цена рада је чудо - стан му треба да би живео, а да га купи, треба да штеди 20 година. Једини излаз је - кредит. Дуг чини човека егзистенцијално зависним, тј. рањивијим и кооперативнијим. Дуг га додатно стимулише да се труди на послу и ради прековремено и тако уђе у зачарани круг глобалистичког начина живота. Поред дуга који је такорећи неизбежан, тј. стамбеног кредита, њему се нуди и низ слободно се може рећи „добровољних“ дугова, потрошачких кредита, за кућне апарате, за летовање, итд. Узимање потрошачких кредита је у једном моменту у Србији толико узело маха да је сам гувернер НБС морао да апелује јавно да људи то не раде. У глобалистичком друштву постоји цео култ кредита, живети на кредит сматра се пожељним, а они који успеју да од банке добију паре се сматрају срећницима. Такав ментални склоп се односи према позајмљеним парама, и то позајмљеним са каматом, које су иначе скупље него зарађене, као да су поклоњене. И не размишља о враћању. То је животна филозофија „живети за данас“, потроши све шта можеш сад и одмах, као да сутра не постоји, као да ће неко други да враћа дуг. Нерезонско узимање кредита је буквално „продавање себе у ропство“ - преузима се на себе дуготрајна обавеза у будућности, али то њему није важно, јер то није сад и данас, јер он нема осећај за нешто што није непосредно сад и данас.

Треће, он је Потрошач. Пуно купује, пуно баца. Има утисак да у животу јако добро пролази, купујући на снижењима, или купујући велике количине робе, али никад не размишља да ли то све њему треба. Колико те робе се поквари од стајања, или изађе из моде, па га ефективно кошта више него да је куповао само оно што му треба. Не, он сматра куповину добрим послом, чак и ако купи нешто што му у том тренутку не треба, само ако је повољно. Сведоци смо да се куповина животних намирница полако пребацује из малих бакалница и локалних самопослуга распрострањних по целом граду у централизоване хипер-маркете. Наш Потрошач мисли да штеди купујући тамо на велико, али притом не види скривене трошкове које није имао у бакалници. Да му за куповину сад требају кола, да за транспорт користи сопствени бензин, да за куповину сад треба пар сати недељно уместо обављања успут, да мора да одвоји неколико квадрата у стану за складиштење залиха, да му треба већи замрзивач и већи фрижидер, да мора да зна да управља залихама - да троши најстарије купљену робу, да зна увек чега колико има, јер ће у противном штета због бацања бити велика. Он заправо преузима на себе део трошкова који је раније трговински ланац имао. Трговински ланац смањује складиштење, смањује радну снагу, нема транспорта до сваке мале самопослуге. Све то сад добровољно ради Потрошач. А тржни центри? Ех па то су прави нови храмови Потрошње. Блистави и сјајни, организовани да комбинују забавне и потрошачке садржаје, они постају места где се Потрошачи окупљају да практикују своју религију. Није више битно само купити, или купити одређену марку, него купити на одређеном месту. О раширености овог феномена говоре гужве након отварања сваког новог тржног центра (шопинг мола). Цене у њему нису мале, али нема везе, овде се не купује да би се штедело, овде се купује за душу, па има и Потрошач душу, не може само да штеди и купује само на снижењима. Он троши више него што зарађује, охрабрен је да троши, јер је цела глобалистичка култура потрошачка, па побогу сви то раде, сав нормалан свет, и тако улази у дуг, што опет затвара зачарани глобалистички круг.

Четврто, он је, речником старог предглобалног друштва, медиокритет. Он је невољан да учи, сазнаје и интелектуално напредује. Човек стварно и суштински напредује и учи само кроз одређени напор, а наш медиокритет избегава напор, иде линијом мањег отпора. Слабо чита књиге, више гледа телевизију. На телевизији најчешће гледа спортске преносе, забавно-говорне емисије, или реалити забавне програме. Раније су спортски догађаји стварно били догађаји, недељама и месецима су се чекале неке утакмице и после препричавале и памтиле, док у глобалистичком друштву имамо такву легендарну утакмицу свако вече. Забавно-говорне емисије и реалити програми гледаоцу нуде једну пасивну улогу, где ће његов ум бити забављен често бесмисленим разговорима водитеља и гостију, или самих гостију између себе. Никакав напор. Мозак на пашу. Даље, он је изузетно је подложан пропаганди и манипулацији. Његов целокупни прозор у свет су електронски медији и он њима верује, као дете родитељу. Не проверава њихове тврдње, њихову истинитост. Не размишља о логичкој конзистентности тих тврдњи. Не размишља о мотивима оног ко му упућује поруку преко медија. А ако му проради сопствена логика и дође у сукоб са информацијом добијеном преко медија, верује медију. Нема критички став, јер је то заморно. Процесирање и класификовање информација захтева знање, меморију, стални интелектуални напор, самодисциплину у не прихватању здраво за готово. Цео образовни систем глобалистичког друштва је осмишљен да производи јединке које не размишљају критички, који беже од интелектуалног напора, које су „добри шрафови“ у систему и зато нису опасност за њега.

Пето и последње (али не и по значају), он је себичан и слабог морала; подложан искушењима и пороцима, слабог карактера. У старо време људи су се водили системом вредности и моралним начелима, знало се шта је прихватљиво а шта није. Често се једна врста уздржавања сматрала пожељном. То је заправо оно што нас разликује од животиња - мислило се тад. Али у новом, глобалистичком друштву дошло је до преокрета. Дошло је, прво, до ерозије моралних вредности. Свесно су деградирани и уништени морални ауторитети и тако је постало „све дозвољено“. А када не постоји морално начело, када не постоји ауторитет, када је све дозвољено, онда јединка дела у складу са својим животињским инстиктима. Она то прихвата идући линијом мањег отпора, вођена конформизмом и хедонизмом. Принцип задовољења сваке човекове потребе сад и одмах је на сваком ћошку уочљив. На сваком ћошку може да се купи вода и сокови ко је жедан, брза храна ко је гладан. Ако те мрзи да ти идеш да купиш, донеће ти радо пицу на кућу. Самопослуге раде 24 сата дневно и недељом (ко се још сећа времена кад си морао да планираш кад ћеш нешто да купиш, кад су радње радиле недељом до 11 ујутру?), продавнице раде до 10 сати увече, ко дуго ради. Све те, али и друге погодности новог времена не би биле лоше, да не воде до атрофије карактера. У крајњој инстанци тог принципа минималног ангажовања, мушкарци више не иду у војску, жене не рађају. Породица више није пожељна, одлаже се њено формирање до крајности, јер захтева личну жртву, а глобалистички конформиста зна само да иште, зна само шта њему треба, али није научен да даје, није научен да пружа, не зна шта је то самопожртвовање. Он породицу прихвата, али невољно. А ширу заједницу, нацију, државу? Он презире национализам, зато што подразумева жртвовање за такву ширу заједницу. Презире Цркву, зато што проповеда уздржавање и давање. Шта више, не воли ни да их види, сметају му у његовом свету светлећих реклама и тржних центара, јер га подсећају како је изгледало људско биће некад, пре преображаја.