Слободно тржиште је камен темељац капитализма; закони понуде и потражње, путем слободног формирања цена на тржишту, истовремено доводе до пада цена, и до повећања квалитета роба и услуга. А произвођачи, притиснути квалитетом и ниском ценом коју диктира конкуренција, принуђени су да смање свој профит, и да унапреде процес производње. Тако, природним законима, сударањем мноштва честица и њиховом међусобном интеракцијом, долази до спонтане еволуције, до прогреса целог друштва.

Али да ли је ова идеализована слика мноштва произвођача које се међусобно такмиче и тако доводе до напретка и бољитка за све, наша реалност? Где год се окренемо данас, уместо међусобне утакмице видимо споразумну поделу утицаја и искоришћавање монополистичке позиције у сопственом домену. Уместо мноштва независних произвођача – неколико мултинационалних корпорација. Уместо пада цена – стална поскупљења. Уместо бољег квалитета – све више једнократне пластичне робе. Овакав свет у коме ми данас живимо није идеални свет замишљен у теорији, већ један дегенерисани исход, ћорсокак еволуције капиталистичког друштвеног система.

У теорији, монопол треба да спречи држава. Али у пракси, држава није у могућности да врши своју регулаторну улогу, јер не поседује стварну моћ. Привредни монополи су данас вишеструко јачи од мањих држава, чак користе поједине државе као средство силе (тамо где је војска „професионална“ - тј. плаћеничка, а не народна). Привредни монополи врше притисак на изабрану власт у држави да штити њихове интересе, а не интересе грађана који су ту власт изабрали на изборима, претварајући тако демократију у плутократију. Овај зачарани круг – развлашћивање државе да не би ометала развој привреде, толико да више није у стању да контролише тржиште – је заправо лукав начин да се монополима дају одрешене руке, а одговорност у потпуности пребаци на обичне грађане и државу као заједницу обичних грађана. Јер, привредник само тежи да повећа свој профит максимално, зар је то грех? Зар он треба да има савест, и ради против својих интереса?

Тако долазимо дo закључка: данас је монопол најбољи бизнис. Није важна област – банкарство, трговина, медији, пољопривреда, електроника – важно је не трошити своје ресурсе на борбу са конкуренцијом, и поседовати механизме несметаног цеђења профита из потрошача.

Банке данас имају монопол над токовима новца. Свака трансакција иде преко банке, уштеђевина грађана је у банци. Економији може да иде лоше, али банке свеједно зарађују.

Трговински ланци, иако само посредници између произвођача и потрошача, постали су најважнија карика у том ланцу, имајући веће профите од саме производње и чак, уцењујући произвођаче.

Медији, уместо сервиса грађана за информисање и забаву, постали су центри моћи, из којих се сервира пропаганда. Имајући јединствену улогу формирања јавног мњењa у друштву, власт их радо узурпира (или они радо продају своје услуге власти). Просто је постало подразумевано оно ненормално, да се у штампи/телевизији/радију чује само једна страна, она на власти, као да сви у друштву мисле исто.

Мултинационалне корпорације су прогутале све мале фирме, независне произвођаче. Или су их уништили пословно, или их интегрисали у себе.

Монопол у политици је последица несавршенисти система парламентарне демократије. За разлику од директне демократије, где грађани директно одлучују о јавним питањима, парламентарна демократија грађанима даје право одлучивања о људима који ће их заступати у одлучивању јавним питањима, а не о самим питањима. Тај додатно уведени ниво посредовања у одлучивању је извор корупције, јер даје изабраним посредницима моћ који они могу злоупотребити (а коју они у пракси и злоуптребљавају). Данас, и у Србији и у свету, политичари представљају један отуђени, паразитски сталеж, који за накнаду, продаје власт којом их је овластио народ, једном малом кругу моћних људи. Они не желе да ту моћ деле, зато не трпе да се политиком баве други људи, који би можда стварно заступали народ, или идеје и идеологије; зато је приступ јавим функцијама обичним људима, аутентичним малим организацијама и покретима скоро немогућ; систем је тако организован да само велика партија може да успе на изборима. Потребна је огромна инфраструктура и средства да би политичка партија функционисала, малте не да партија буде предузеће: рекламирање кошта, активности коштају, потребни су људи на изборним местима да контролишу пребројавање гласова. Зато се парламентарна демократија по правилу дегенерише у двопартијски систем, кад временом природно одумру сви мањи конкуренти (по аналогији са мултинационалним корпорацијама!). Двопартијски системи постоје у већини западних земаља: САД – републиканци и демократе, Велика Британија – конзервативци и лабуристи, Немачка – демохришћани и социјалдемократе, а он се полако формира и у Србији (напредњаци и демократе). Двопартијски систем успешно обезбеђује гушење сваке аутентичне идеје потекле из народа, сваког гласа који је другачији, уз такође успешно одржавање привида демократије. Тако систем постаје „стабилан“ – моћници владају, а да им народ не смета, а још притом има и утисак да бира.

Заједничко свим овим примерима је то, да ту више нема такмичења о којем говори теорија капитализма, већ свако ко иоле држи неку позицију по сваку цену тежи да је искористи максимално на штету других. Зато он сарађује са конкуренцијом, уместо да се такмичи. То је логичан исход еволуције друштвеног система препуштеног самом себи и законима максимизације профита.

За успех монопола нису криви само људи који директно из тога извлаче корист, него и обични људи и њихова природа: увек се радо придружују јачем и боре против слабијег. Воле да су на страни победника, па макар радили и против својих интереса. Тешко је бити независтан, живети незаштићен на ветрометини. Много је лакше бити шраф у машинерији, битисати у свом микро-окружењу заштићен од неизвесности.

Кључ решења овог проблема је у рукама самих људи. Уколико људи желе боље друштво, монополи се морају уништити, држава мора да ојача довољно да може да се избори са корпорацијама/банкама/странкама, мора се укинути плутократија и поново успоставити демократија – власт грађана. А да ли ће људи имати воље, храбрости и снаге за то – велико је питање.