Морал је неписани систем правила понашања неке заједнице, који дефинише шта је добро а шта зло, и шта је исправно а шта погрешно. Морал је једно од везивних ткива заједнице; сви њени припадници заједнички верују у тај систем правила. Морална правила спречавају човека да се понаша инстиктивно, као животиња, чинећи тако живот у људској заједници прихватљивим већем броју људи. Чланови заједнице усвајају морал живећи у њој, најчешће још као деца, тако што их заједница учи и исправља када прекрше правила. Чланови заједнице који се огреше о морални кодекс бивају морално санкционисани од стране заједнице, а казна може да иде до искључења из заједнице. Моралне санкције нису институционализоване, њих спроводе сви чланови заједнице. Морал није универзалан; независне и физички раздвојене заједнице могу развити потпуно различит, па и делимично контрадикторан морални кодекс. Морал заједнице може да еволуира у времену, да се правила полако мењају из једне у другу генерацију.

Са друге стране, модерно људско друштво и живот у грађанском друштву су контролисани системом писаних закона. Писани закони одређују шта је исправно а шта није. Санкције за непоштовање закона грађанског друштва су материјалне - новчане, одузимање слободе и грађанских права, и најзад, смрт. Такав систем на први поглед пружа коначно решење за уређење односа у људском друштву. Да ли је онда морал превазиђен, да ли је могућа људска заједница без морала, која је потпуно уређена искључиво системом писаних закона?

Моје мишљење је, не. Писане законе доносе и спроводе људи, а где год у систему постоји човек, постоји и могућност злоупотребе.

Злоупотребе у доношењу закона, подешавање закона тако да одговарају само неким друштвеним групама и појединачним тренутним интересима су данас постали озбиљна претња систему. Парламентарна, законодавна већина често не одговара оној већини којој је дат мандат на изборима. Странке се удружују након избора у интересне коалиције шароликих идеолошких предзнака само са циљем учешћа у власти. Појединци прелазе из једне странке у другу не због промене начина размишљања и идеологије коју заступају, него из најприземније материјалне користи. Финансијери странака након завршетка избора долазе по своје, испостављају списак захтева странкама, што странке своди на политичка крила привредних монопола (корпорација) и заступнике интереса страних земаља.

Злоупотребе у споровођењу закона су још распрострањеније. Закон спроводе људи, од полицајца на улици, до судија и адвоката у судовима. Свако место у овом ланцу је подложно злоупотреби и корупцији. И не само то - заправо ама баш свако место у људском друштву које доноси ма какву моћ, макар и најмању, или само тренутну, је подложно корупцији. Да ли ће полицајац наплатити казну за брзу вожњу, да ли ће паук однети кола, да ли ће несавесни директор одговарати што је склопио уговор штетан по предузеће и узео провизију- можда да, можда не. Ако је цео систем рањив на корупцију, да ли то онда можда може да се исправи увођењем контролора? Па, само делимично. Опет, и контролори су људи, и по истом принципу су такође подложни корупцији, јер поседују моћ.

Дакле, систем је инхерентно, због начина како је направљен, рањив на корупцију - то је уграђено у њега, и немогуће је решити проблем само унутар таквог система. Потребно је нешто више. То је морал.

Зато треба инсистирати на моралним вредностима, учити децу шта је добро а шта није. Зато не треба радити другима оно што не би желели себи. Зато треба улагати у своју заједницу и бити јој лојалан - заједница вам неће пружити ако у њу не уложите. Потребно је да се створи општа клима поверења и осећања припадности заједници. Потребно је да сваки члан заједнице поштује морал и да се лично понаша по његовим правилима, али такође и да је спреман да га брани од других који га не поштују. Сваки члан заједнице треба да је спреман да упозорава и исправља друге који се не понашају коректно. И ту нема неважних ствари, нема „не тиче ме се“, све је битно, све се тиче сваког: не сме се бацати ђубре по улици, не сме се ићи преко реда, не сме се пушити у лифту, не сме се прелазити на црвено, треба уступити старијем место у превозу. Док људи не схвате да је бацање пикаваца на улици и крађа 100.000 евра из државне благајне у суштини исто, целом друштву ће бити лоше. Сваки члан заједнице је одговоран за њу, где год да се налази у хијерархији и који год посао да ради, и мора да је брани у границама својих могућности. Ако он то не уради, никакав полицајац или неки други службеник плаћен из пореза неће то урадити уместо њега. Свест о индивидуалној одговорности појединца и морални препород друштва су апсолутни предуслови за свеукупни препород друштва и његов даљи напредак.